Biljke koje govore – kako priroda najavljuje prisustvo divljači
Iskusni lovci znaju da se prisustvo divljači ne otkriva samo tragovima u blatu ili snegu. Priroda ima svoj diskretan jezik, a biljke su često najbolji prenosioci poruka. Onaj ko zna da “čita” šumsku abecedu može mnogo ranije nego što ugleda životinju naslutiti njeno prisustvo.
Prvi znaci često se nalaze na mladim granama i lišću. Ugrizi srneće i jelenske divljači prepoznaju se po uredno odgrizenim izdancima, posebno na mekanim vrhovima mladica. Srne i jeleni nemaju gornje sekutiće, pa biljna vlakna “otkidaju” donjim zubima uz pomoć gornje usne – trag odgrizanja ostaje nepravilan i vlaknast. Ako su tragovi sveži, boja preseka je svetla i vlažna, dok stari tragovi potamne.
Na mladim stablima i grmovima može se pronaći i trag parenja – strugotine i ogrebotine od rogovlja. Mužjaci srndaća i jelena u sezoni parenja intenzivno trljaju rogove o tanko drveće, skidajući koru i ostavljajući vidljive bele ili smeđe tragove. Ove “strugotine” nisu samo vizuelni znak – često se oko njih može osetiti i miris koji mužjaci ostavljaju kao teritorijalnu oznaku.
Predatori, poput lisice, ostavljaju suptilnije tragove. U traganju za plenom ili tokom igre, lisice umeju da se provlače kroz travu ostavljajući ulegnute staze – tanke linije kroz nisku vegetaciju. Iako ih vetar i kiša brzo brišu, vešt posmatrač prepoznaće razliku između slučajno polegnute trave i staze koju životinja svakodnevno koristi.
Divlje svinje su mnogo “glasnije” u svom potpisu. Njihovo prekopavanje tla u potrazi za korenjem, glistama i larvama ostavlja jasno vidljive, često obimne površine prevrnute zemlje. U blizini takvih mesta često se nalaze polomljene stabljike i zgnječena vegetacija. Svinje takođe ostavljaju “blatnjave oznake” na drveću, trljajući se posle valjanja u blatu.
Biljke mogu odati i trag hranjenja ptica. Fazani i jarebice ostavljaju ogoljene površine zemlje ispod grmova gde su čeprkali tražeći seme ili insekte. Veliki tetreb i jarebica snežna zimi ostavljaju karakteristične odgrize na pupoljcima drveća i grmlja.
Čak i promene u boji i obliku vegetacije nose poruku. Mesto gde se divljač često odmara – ležaj – ima spljoštenu travu ili mahovinu, a bilje može biti polomljeno u jednom pravcu. Takvi ležajevi srndaća ili divljih svinja često su smešteni na tihim, zaklonjenim mestima.
Učenje ove “zelene abecede” ne dolazi preko noći. Potrebno je vreme provedeno u prirodi, pažljivo posmatranje i poređenje tragova kroz godišnja doba. Iskusni lovci tvrde da je ovakvo znanje jednako vredno kao i poznavanje kretanja vetra ili upotreba dobre optike.
Biljke ne lažu. Njihova tiha svedočanstva, od ogrebotina do polegnute trave, deo su priče koju šuma svakodnevno piše. Onaj ko nauči da čita te znakove imaće ne samo veće šanse za uspešan lov, već i dublje razumevanje života divljači i njenog sveta.
Urednik: Dragan Dunđerski
